Ponekad, kada noću koračam pustim i razrušenim ostatcima gradskih ulica, pitam se koliko bih se mogao odmaknuti i kamo bih stigao ako bih tako nastavio. Stižu me odjeci vlastitih stopa, a ne želim ubrzati, ni stati. Jednostavno,čini mi se da se ne mičem s mjesta. Ne plaše me tišina i koraci, ni noć, nego me plaši mogućnost da će mi se netko prikrasti i pokušati me skrenuti s puta na koji sam se odvažio i kojim želim ići dok ne stignem.